Upravljanje sopstvenim profesionalnim usavršavanjem

УПРАВЉАЊЕ СОПСТВЕНИМ ПРОФЕСИОНАЛНИМ УСАВРШАВАЊЕМ

 

Увод: Професионално усавршавање – лична и друштвена потреба

Константан научни успон и технолошки развој поставља ученост на пиједастал вредносне категорије. У том смислу, друштву су потребни висококвалитетан наставни кадар, увек спреман на учење и способан да се суочава са динамичком сложеношћу социјалних промена.

 

Чиниоци стручног усавршавања

а) Компетенције наставника

Области кoje професионално усавршавање треба да садржи јесу: информациона технологија, страни језици, предузетништво, технике културе и социјалних односа. (2, 3 стр.) Основа деловања јесу наставничке компетенције, удружене са академским садржајима, које представљају детерминанту усмерености и спремности за професионално усавршавање. Основне компетенције учитеља су: темељно знање, мотивисаност за рад и трајно професионално усавршавање, познавање различитих стратегија подучавања, креативно изражавање, склоност ка тимском раду, развијена емпатичност.

Компетенције бисмо могли дa прикажемо у три групе:

 

Табела 1: Компетенције наставника за професионално усавршавање

 

kkoКОМПЕТЕНЦИЈЕ

Инструменталне

Интерперсоналне

Системске

Вештине:

когнитивне

методолошке

лингвистичке

технолошке

индивидуалне

социјалне

планирање

предузетништво

вођство

креативност

адаптабилност

 

б) Етапе стручног усавршавања

Свако планирање требало би да се састоји из неколико етапа.

Прва етапа подразумева јасно одређење циљева и задатака стручног усавршавања, а у складу са кључним компетенцијама наставника. Циљеви и задаци треба да су прецизно конципирани, што говори о томе да учитељ тачно зна у ком смеру се креће његово усавршавање. Истовремено треба дефинисати и исходе учења, како би наставник био у прилици да самостално прати оствареност постављених циљева и задатака. Оно што се од наставника чекује јесте: развијеност опште културе, утемељеност потребних области за развој професије, могућност примене знања у пракси, развијеност усмене и писане културе изражавања, познавање страног језика, познавање образовне технологије, развијање истраживачких вештина, прилагођавање нових знања и умења у новим ситуацијама, развијање интерперсоналних вештина, као и вештина одлучивања, развијање осећаја за мултикултуралност, етичност у раду, упознавање са савременим педагошким вештинама…

Друга етапа произлази из прве и чини бит професионалног усавршавања, а тиче се његовог садржаја. Наставник сам одређује садржај професионалног усавршавања, у зависности од личног интересовања и захтева средине. Одредити садржај значи: урадити тематски приступ (области учења, програм рада за сваку област и оквирно одређење рада), показати социјалну одговорност, као и усмерити се на управљање знањем, а не на структуру академског учења . Овде се сада постављају два битна питања: које су кључне компоненте образовања наставника и колико је потребно да се наставник посвети одређеној области проучавања, која представља допуну у раду и образовању. Одређена подручја се увек морају усавршавати, као што су: језичко-комуникацијска, друштвено-хуманитарна, математичко-природњачка, здравствена, уметничка, практични рад и дизајн, информатичко-комуникацијска технологија… Брзи развој друштва условио је потребу за бављењем и следећим областима: предузетништво, сигурност и заштита околине, грађанско васпитање, домаћинство, религијске културе, мултикултурално образовање, психологија односа, стратегија сопственог идентитета, креирање развојних пројеката, менаџмент у образовању, управљање школом и школска аутономија, школски закони и организација рада у школи, познавање администрације, рад са ученицима са посебним потребама, рад са талентованом децом, рад са мултукултуралним разредом, управљање понашањем и вођење разреда, лични развој и превенција стреса, осигуравање квалитета…

Следи трећа  етапа која обухвата стратегију учења, као и одређење чиниоца културе учења. Стратегија усавршавања наставника условљена је његовим местом у друштву. Знање и вештине, којима наставник треба да овлада, треба да га учине едукатором корисних чланова друштва, т.ј. ученика  Крајњи смисао стратегије учења јесте да се и код ученика створи свест о потреби за перманентним образовањем и професионалним усавршавањем. Такође, на управљање сопственим професионалним усавршавањем треба гледати као на питање опстанка и конкурентности у друштвено-образовној заједници. Због тога је потребно овладати структуром, методама и техникама креативног размишљања и антиципирања нових решења. Приликом учења треба стално актуализовати програм образовања, што се чини: регисторвањем нових знања, истраживањем образовних потреба, коришћењем продуктивних средстава, нормирањем  образовања, информисањем, комуницирањем, одлучивањем, реорганизовање образовног процеса, вредновањем остварених резултата…

У четвртој  етапи се врши опис материјала за учење, који може да обухвата: стручну литературу, штампан материјал, материјал доступан из иностранства, документи који прате стручно усавршавање, интернетске странице, друга релевантна средства за рад. Такође, овде може бити речи и о овладавању различитим технологијама у раду на изворима знања.

Пета етапа подразумева одређење поступака евалуације рада, а који се могу поделити на: проблемски, пројектни, процесни, критеријски… Наставник врши самоевалуацију, тако што прати свој рад, уочава резултате рада и класификује их по унапред одређеним критерујумима. Системско праћење и евалуација усавршавања се може извршити преко извештаја са симпозијума или преко извештаја надзорника, који је извршио увид у рад наставника.

Шеста етапа јесте сама организација рада, у шта улази: време, место, ток и облици учења. Наставник треба да одреди себи у једном развојном периоду шта треба и шта се може знати, а што се односи на знање, али и на вештине, способности и ставове. Према личном афинитету наставник бира облике стручног усавршавања, који могу бити традиционални и савремени (1, 104 стр.). Традиционални облици стручног усавршавања су: семинари, саветовања, симпозијуми, конгреси, стручно усавршавање у школи, групне консултације, “округли столови“, стицање знања на постдипломским студијама… Савремени облици стручног усавршавања могу бити: учење на даљину, акцијско истраживање, критички пријатељ, сарадничко учење, учење путем ИТ (портал, форум…)…

 

Литература:

  1. Педагошка енциклопедија II (1989), Одреднице: стручно усавршавање, професионална интересовања, стручно усавршавање наставника, перманентно образовање, Завод за образовање и наставна средства, Београд

2. Визек, Власта (2007): Образовање учитеља и наставника у Европи из перспективе целоживотног учења, Философски факултет, Свеучилиште у Загребу

  1. Богнар, Бранко (2002): Предлог пројекта стручног усавршавања, Загреб, Философски факултет
  2. Марковић, Милвија (2009): Компетенцијски оквир за учитеље разредне наставе, Загреб, Агенција за одгој и образовање
  3. Штенц, Ивана (2009): Професионални развој учитеља, Загреб, Агенција за одгој и образовање

 

KOMENTAR

Vrlo sažeto ste prezentovali izvor, ali mu je kvalitet kao da je pisan introspektivno, doživljeno, dakle kao da je to Vaše lično iskustvo izraženo jezikom nauke! Prijatno sam iznenađena tim utiskom! Rad je prihvaćen! Pozdrav! MK

 

Advertisements
Kuća znanja

Centar za kreativnu edukaciju

Библиотека

ООШ "Владислав Рибникар"

Obrazovanje na prvom mestu

Biti učenik je privilegija

%d bloggers like this: