Svojstva nastavnika kao determinante menadžmenta

УНИВРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

Асоцијација центара за интердисциплинарне и мултидисциплинарне студије и истраживања – AЦИMСИ

Менаџмент у образовању

 

 

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Менаџмент микропедагошких процеса

 

 

 

СВОЈСТВА НАСТАВНИКА КАО ДЕТЕРМИНАНТЕ МЕНАЏМЕНТА

 

 

Наставник:                                                                    Студент:

Проф. др С. Костовић                                                 Рамона Ручнов

бр. инд. MO 04/2012

 

јуни, 2013.

 

 

САДРЖАЈ

  1. Уводна разматрања
  2. Улога наставника у васпитно-школском систему кроз призму историјских чињеница
  3. Битне компоненте савремених схватања улоге наставника у васпитно-образовном процесу

a) Функције разредног старешине

б) Комуникација у васпитно-образовном процесу

в) Формирање климе у одељењу

  1. Личност наставника
  2. Рад одељенског старешине

a)      Одељенска заједница

б) Час разредног старешине

в) Умешност организације родитељског састанка

г) Умешност вођења индивидуалних разговора са ученицима

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Уводна разматрања

Припадамо времену када се наука и технологија развијају неслућеном брзином. Постоје подаци који говоре да за десет година застари трећина знања које користи послован човек у свом раду, док у електронској индустрији изгуби на практичној вредности чак половина примењеног знања за исти тај период. Људски ум је усмерен ка стварању нових метода и средстава за стицање што већег интереса. Егзистенцијални систем савремене концепције друштва укључује идеал ученог човека. Константан научни успон и технолошки развој поставља ученост на пиједастал вредносне категорије. Овог пута образовање подразумева креативност, функционалност, ширину. Образовна зрелост и отвореност према свим релевантним вредностима и иновацијама савременог живота и рада чине ентитет човека савременог друштва.

Поставља се питање какав је значај учитеља у систему савременог друштва. Квалитет образовања учитеља један је од главних фактора који утичу на ниво образовних постигнућа ученика. Због тога је образовање и стручно усавршавање учитеља кључно питање сваке земље која има у плану да унапреди систем образовања. Основни задатак учитеља јесте да од ученика створи корисног члана овог друштва. У том смислу, потребно је ученике припремити за аутономно целоживотно образовање. Због тога је потребно да учитељ:

  • поседује предметно знање
  • влада курикулумским садржајима
  • има педагошка знања
  • користи алате за иновације и истраживања
  • разуме социјалну и културолошку димензију образовања.

У том смислу, осмишљавање процеса учења и поучавања треба да се креће у правцу стварања еврoпских грађана од ученика. Како је обликовање личности потребно да тече у складу са друштвеним економско-политичким захтевима, то и образовање и усавршавање учитеља треба да је условљено конкретним друштвеним потребама. Oдређене појаве условљавају потребу за перманентним образовањем овог кадра, што је у директној вези са коренитим преображајем школског система. Потребно је тачно конципирати циљеве и образовне активности, али тако да оне прате друштвене промене. Увек актуелна теоријска и практична питања морају заокупљати учитеља током читавог радног живота. Културни ниво друштва увек је био сразмеран културном нивоу учитеља!

 

Улога наставника у васпитно-школском систему кроз призму историјских чињеница

 

У старој Грчкој васпитање је било организовано на нивоу јавног деловања.

Језуити од XVI века уводе разредни систем, чиме школа постаје предводник у институционализацији васпитно-образовног процеса. Такав друштвени статус школа је успела да задржи до друге половине XX века, када одређене друштвене промене условљавају појаву општег незадовољства друштва према школи. У оваквим условима циљ васпитно-образовног процеса било је знање. Наставник је био тај, који је преносио информације према строго одређеним оквирима, а ученици су морали да то знање репродукују без критичког осврта или практичне примене. Није се обраћала пажња на перцепцију живота самог ученика, на његово непосредно искуство. Такође, било каква припрема за друштвени живот није била у оквирима садражаја васпитно-образовног процеса, већ се васпитни део наставе сводио на “индивидуалну припрему за живот и рад“. (Костовић, 44. стр.)

Највећи заговорници против школе и школског ситема били су присталице “радикалне критике школе“ на челу са Иваном Иличем, са тврдњом да “школа онемогућава правилан развој деце“ (11. стр. Костовић), те да се школи без разлога даје толики друштвени значај.

У студији “Школа без катедре“ Еторе Ђелпи инсистира да школа мора да се мења! Он тражи да: се школа отвори према средини; родитељи добију већу партиципацију; у школи  преовладава тимски рад, где би се реализовала истраживања и експериментисање. (према С. Костовић, 12. стр.)

Школа се не може негирати, али се мора отворено говорити о најбитнијим пропустима школског система у односу на брзи развој друштва. Када кажемо да желимо да спроведемо реформу школе, пре свега се мисли на “унутрашње елементе“: циљеви, задаци, планови, програми, технички услови рада, организација, папирологија, евалуација… Aли, најбитнији сегмент јесу кадровска питања! Наставник, који треба да понесе идеју нове школе, која је ефикаснија и хуманија, те потпуно окренута личности ученика, са свим његовим потребама, талентима, поривима… – да ли има потребне компетенције да обједини три улоге сарадник/саветник/васпитач?! То су улоге, које намеће савремено друштво! У вези с тим, савремено друштво је условило појаву педеутологије, једне нове педагошке дисциплине, која се бави компетенцијама и личношћу наставника. Педеутологија се бави бројним питањима, а у зависности од задатака који се намећу наставнику (према С. Костовић, 41. стр.):

 

Табела 1: Природа истраживања о наставнику

 

Питања

Природа питања

какав је идеалан наставник аксиолошка
какав јесте реалан наставник емпиријска
какав треба да буде наставник нормативна
које методе, средства, принципе користи у настави дидактичка
природа релација са ученицима интеракционистичка

 

На нашим просторима после другог светског рата акценат се ставља на повезивањe умног, моралног и физичког васпитања, чиме се жели подвући тежња ка формирању свестране личности. Поред тога, инсистира се на планској обради градива из свих предмета, за чију је реализацију задужен наставник. Сарадња са родитељима и административни послови су саставни део његовог рада. У друштвеној средини постоји захтев да се наставник а priori поштује, а он свој рад искључиво заснива на традиционалним принципима, без повезивања са актуелним животним питањима и са наставом. Рад му је усмерен на давање информација, оцењивање и надзор. У односу на колеге ради изоловано и има независтан статус, при чему одговара само за свој рад и резултате свог одељења.

 

Битне компоненте савремених схватања улоге наставника у васпитно-образовном процесу

 

  • Функције разредног старешине

 

Улога наставника је иманентна позиву. Међутим, свако време доноси неке своје захтеве, те у складу са променама, улога је увек нова, другачија. Сада је наставник и пријатељ. У њега ученик има потпуно поверење, јер га саветује и олакшава развојни пут. У исто време наставник је преносник проверених културних вредности. Када се каже да је наставник савременог доба, заправо, менаџер у настави, онда се опис његове улоге проширује на: планирање, организацију рада, консултације са ученицима и евалуацију рада (личног, одељенског и ученичког).

Данас је разредни старешина педагошки, организациони и административни руководилац одељења. С тога се могу извести три основне функције разредног старешине: координаторна (његове активности су везане за сарадњу између ученика, својих колега, директора и родитеља ученика); планска (системски, логички и плански организује живот и рад у школи); педагошка (осмишљава приступ појединцу и колективу на основу

претходно разрађене стратегије). Стиче се утисак да улога руководиоца једног одељења има три нивоа: наставник – разредни старешина – хумана личност.

Како је васпитно-наставни процес веома сложена структура, пред наставника, који је покретач и носилац тог процеса, постављају се велики захтеви. Он је руководилац васпитног процеса, али се поставља као интеграциони партнер. Он је организатор рада у школи, али рад прожима кроз комуникациону мрежу. Ученицима је наставник основни извор информација у систему комуникације.

 

  • Комуникација у васпитно-образовном процесу

 

Сама настава је посебан облик социјалних интеракција, јер представља изразито комуникацијски процес. Наставник је централна личност у усмеравању комуникације, при чему он: започиње, контролише и закључује комуникацију. Непосредни циљ васпитно-образовног рада у школи јесте ефикасна комуникација. Систем образовања је део друштвеног система, те је за наставника императив да познаје све облике комуникације, како би се управо кроз правилну, позитивну комуникацију несметано одвијао васпитно-образовни процес. Позитивна емоционална клима зависи колико је успостављена адекватна комуникација. Комуникација никако не би смела бити једносмерна. Ефикасна комуникација је двосмерна, и то: двосмерна комуникација између наставника и ученика; двосмерна комуникација између ученика, при чему је наставник сарадник. Кроз комуникацију се могу остварити циљеви васпитно-образовног рада различите природе: социјални циљеви (ученик успева да дефинише себе и нађе своје место у друштву, код ученика је развијен осећај припадности), колективни циљеви (развијена је атмосфера подједнаких вредности), емоционални циљеви (ученик се добро осећа у школи), когнитивни циљеви (школа задовољава ученикове сазнајне потребе). Из овога се закључује да су микроодноси (школа, одељење, ученик – наставник) тесно повезани са макроодносима (васпитно-образовни систем, друштво).

Природно је да се комуникација у школском систему започне фронталним обликом рада. Мисаони процеси наставника и ученика се своде на изоморфизам: наставник говори, а ученици помно прате; ученици усвајају ново градиво и придржавају се упутства. Овде је у потпуности задовољен принцип коакције. Међутим, циљ комуникације у васпитно-образовном процесу јесте интеракција! Процес комунукације подржавају и наставник и ученик, те се у узајамној зависности активно врши утицај. Комуникација између наставника и ученика може се свести на једноставне облике, које друштво захтева, али се може изградити и на основу индивидуалне мотивације појединца. Несумњиво је да је контакт неопходан за развој, због чега је јако битно да се канали комуникације подударају, како би размена информација, мишљења, осећања, ставова била реализована. Стварањем мреже ученик – наставник и ученик – ученик, развија се демократска атмосфера. Ученик постаје и пријемник и извор информација, при чему добија улогу субјекта сопственог развоја и образовања.

Да бисмо проценили у којој мери је развијена демократска мрежа односа, можемо користити чувени Фландерсов систем категорија за анализу интеракције. Овај систем се бави начином комуникације и наставника и ученика, те узајамном реципроцитету и рефлексијом актера.

Табела 2: Фландерсов систем категорија за анализу интеракције

 

Актери интеракције

 Димензије активности

Систем категорија

Говор наставника

Индиректан утицај

(понашање које подстиче и проширује слободу активности, подстиче вербалну комуникацију ученика, те његову већу иницијативу и партиципацију)

  • прихвата осећања ученика

(не подстиче, подсећа на прошло и предсказује)

  • хвали или храбри ученике

(шали се, клима главом, подстиче)

  • прихвата или користи идеје ученика

(објашњава, разрађује или развија идеје ученика)

  • поставља питања отвореног/затвореног типа

(садржај или поступци ликова)

Директан утицај

(вербални искази, који ограничавају, те пажњу усмеравају на проблем, укључујући и наставников ауторитет)

  • предаје

(исказује лични став или се позива на неки ауторитет, поставља реторичка питања)

  • даје упутства
  • критукује ученике

(грди, образлаже разлоге, позива се на себе)

Говор ученика

  Реактиван говор
  • одговор

(наставник условљава ситуацију; ученик нема слободу изошења мишљења)

 Иницијативни говор
  • иницијатива

(ученик има слободу изношења властитих идеја и мишљења, са могућношћу нарушавања постављене структуре)

конструктивна тишина  
тишина или галама  

 

 

  • Формирање климе у одељењу

 

Међузависност понашања наставника и ученика утиче на свеукупне социјалне односе у одељењу, које једним именом називамо клима у разреду. Јавља се као резултат сарадње, која се одвија између наставника и ученика, а обухвата њихове заједничке ставове. Клима, свакако, зависи од способности наставника да разуме ученике. Због тога су многобројна истраживања била усмерена “на анализу разредне интеракције и улогу наставниковог понашања у разреду“. (С. Костовић, 43. стр.)

Према Андерсоновим истраживањима постоје два модела понашања:

а) доминантни однос, где наставник доминира над ученицима, а као последица таквог односа јавља се отпор или конформизам. Код ученика се развија расејаност, немир, поводљивост и одбојност према школи.

б) интегративни однос, где се одиграва слободно узајамно деловање. Овде преовладава креативност, спонтаност и иницијативност од стране ученика.

Хјуз иде даље, те у оваквим облицима интеракције уочава два профила наставника: моћни наставник, који спроводи однос субординације; и флексибилни наставник, који разуме потребе и интересовања ученика, те спроводи координативни рад.

Начин на који наставник обликује свој однос са ђацима, даље имплицира односе међу ученицима. Ево неколико примера како тип наставника ствара системе категорија у понашању.

Табела 3: Систем категорија понашања наставника

 

Тип наставника

Облици понашања

Наставник контролор

директно условљава шта, ко и колико треба да ради

Ауторитаран наставник

намеће идеје

Наставник помагач

помаже и олакшава у раду
помаже да се ученици адаптирају
схвата питања и даје одговоре
прихвата примедбе
поштује ученике

Позитивно ангажован наставник

подстиче самосталност и иницијативу ученика
негује флексибилан однос наставник – ученик
даје подршку за сваку разумну иницијативу
ствара ситуације у којима ученици истражују, размишљају и изграђују властите концепте мишљења

Негативно ангажован наставник

критикује, истиче мане, оптужује
прети казнама
ограничава слободно деловање
контролише

 

Три научника, Левин, Липит и Вајт, су се у својим истраживањима бавили атмосфером, која влада у одељењу између наставника и ученика, те између самих ученика, и дошли до закључка да тип наставника и његово понашање има великог утицаја на формирање личности ученика.

Табела 4: Понашање ученика према типу наставника и његовом облику понашања

Тип наставника

Облик понашања

Понашање наставника

Понашање ученика

Ауторитарни тип

Доминантно понашање Наставник је у жижи свих активности. Од наставника полазе све акције и иницијативе. Захтева апсолутну послушност, нетолерантан је и строг. Прекида сваку дискусију. Зависно понашање: често се обраћају наставнику, без поговора извршавају наредбе, показују психичку лабилност. Код ученика се исто ствара жеља за доминацијом. Јављају се ПОРЕМЕЋАЈИ У ПОНАШАЊУ као облик револта.

Демократски тип

Интегративно понашање Наставник је само један од чланова радног колектива. Заједнички се одређују: циљ, задаци и етапе рада. Наставник предлаже методе и технике рада. Охрабрује ученике и подстиче на одлуке. Врши размену мишљења. Продуктивно понашање: иницијативност, слобода деловања слобода мишљења, способност сналажења, активно учешће, ВЕЋИ РЕЗУЛТАТИ, развија креативни потенцијал, психичка стабилност, интеграција.

Лесефер тип

Пасивно и индиферентно понашање Наставник је пасивни посматрач.

Наставник гаји равнодушни однос према ученицима.

Пасивност, апатија, индиферентност.

У одељењу је релативна дисциплина, влада анархија.

 

Понашање наставника ствара социјалну климу, што даље обликује резултате учења.

Понашање наставника

Социјална клима

Ученици теже ка…

Резултати учења

Ауторитарно

психичка лабилност

доминација

поремећаји

Демократско

психичка стабилност

интеграција

већи резултати

Равнодушно

индиферентност

анархија

поремећаји

 

На основу овога можемо да изведемо следеће закључке:

  • Степен и квалитет односа у одељењу зависи од стила наставника.
  • Понашање наставника утиче на став ученика према њему.
  • Ставови у одељењу се формирају у зависности од: типа наставника, слободе мишљења, иницијативе ученика, могућности утицаја ученика на поједине активности
  • Став наставника према ученицима налази се у узајамном односу.

 

Не мислите ли да је неопходно имати формиране педагошке стандарде за профил наставника?!

 

Личност наставника

Наставник се јавља као узор у виду два модела:

  • као објекат, чије понашање ученик подржава идентификацијом или имитацијом;

Ученик се идентификује са наставником, јер му наставник представља узор у понашању. Својим понашањем наставник утиче на савест ученика у процени онога шта је морално, а шта не. Преко љубави према наставнику преноси се наклоност према школи, школским предметима, обавезама уопште. Особине наставника, које се препознају у његовом деловању, а које посебно утичу на формирање личности ученика, али и одељења, јесу: одмереност, присебност, логичност и педагошки такт. Наставник својом појавом врши снажан утицај не само на ученике, већ и на околину и родитеље.

  • као субјекат, који осмишљеним педагошким мерама усмерава ученике на позитивне моделе или тај утицај организује преко других васпитних субјеката.

Основни захтеви правилног вођења васпитно-образовног процеса јесте да наставник воли свој позив и да познаје ученике. Оно што би требало да испуњава свакодневно деловање наставника у раду са децом јесте:

топлина                   +           имагинација        +    познавање психологије ученика   +   социјална перцепција

разумевање         подстицај                                                                                             (упознавање личности ученика

кроз развој и промене)

Личност наставника је одлучујућа, али и најкомпликованија варијабла. Ханс Јирген Фистнер је, у жељи да створи слику идеалног наставника, формирао читав систем димензија, које се утапају у личност, чији је фокус рад са децом и организација наставе:

Табела 5: Систем димензија личности наставника

Димензије

Садржај

емоционална димензија Поверење, љубав, разумевање, социјална реверзибилност, охрабривање, оптимизам, учтивост
димензија дириговања Демократско понашање, незнатна контрола,

социјално-интегративно понашање

димензија активности Ангажованост, стимулисање, занос, ентузијазам
димензија конгруентности Правилно понашање
димензија прагнантности Јасноћа понашања и говора

 

Структура личности самог наставника би требало да садржи:

а) здравствено стање

Наставник мора да буде стабилна личност: ментално, емоционално, социјално, еколошки  и физички.

Својим физичким изгледом наставник може да одбије или да привуче ученике. Сигурно је да лепа спољашњост боји знатан део односа наставника са ученицима. Лепо понашање и такт у комуникацији је императив правог наставника. Пристојан изглед подразумева да наставник влада културом одевања и културом говора. Одевањем наставник шаље васпитну и културолошку поруку ученицима.

Такође, учешће у спортским активностима, рекреативно или активно, даће слику човека, који има здрав однос према животу, те својим примером упутити ученика на сличне животне ставове.

 

 

б) однос према раду

Сваким својим поступком наставник показује какав је његов однос према раду. Његово понашање, што обухвата речи и дела, али и ситне поступке, јесу слика о наставнику, коју ученик види и даље је преузима као животни модел. Чврстина и постојаност у раду, демократско вођење одељења, креативност, али и рад на унапређењу наставе и учешће у ширем друштвеном животу – јесу показатељи да је професионални статус наставника јасно дефинисан. Одговорност за сопствене поступке, за сваку изговорену реч, као и континуираност у извршавању друштвених обавеза, јесу одлике савременог запосленог лица. Високо развијен осећај одговорности за свој рад и резултате треба да красе сваког наставника!

в) психолошка изграђеност

Људски квалитети наставника су несумњиво битан фактор у контакту са ученицима. Став према животу наставник пресликава својим ученицима: весела нарав, природно држање, љубазност. Оптимизам и животна радост ће највише придобити ученике за сарадњу. Кроз рад на часу наставник треба да искаже јаку вољу и упорност, што ученике може да охрабри у свом напредовању. У непланираним или изазовним ситуацијама наставник је дужан да влада собом, контролише осећања и темперамент, те да логичким поступцима долази до решења. Владањем својим расположењем наставник гради оптимално психолошко стање за рад. Сталоженост и способност наставника код ученика развија сигурност, смелост, али и модел понашања. Слободна људска комуникација је услов за развој самосталности, потребне савременом човеку. Својим особинама наставник врши утицај на ученике, али и знањем и специфичним способностима. Психолошки стабилан наставник је добар ослонац и узор сваком ђаку.

г) стручна изграђеност

Појединац, који се одлучи за посао наставника, мора да има говорне и академске кавалитете. Занимљиво излагање ће привући ученике, заинтересовати их за одређену област, али и усмерити их на свакодневну реторику. Наставник као култивисана личност треба да води рачуна о свом гласу и дикцији. У комуникацији сви треба да га разумеју док излаже, објашњава или нешто демонстрира. Приликом излагања наставник треба да покаже широки спектар својих могућности, а слушалац треба да осети одушевљење у ономе што наставник предаје. Основне компетенције учитеља су: темељно знање, мотивисаност за рад и трајно професионално усавршавање, познавање различитих стратегија подучавања, креативно изражавање, склоност ка тимском раду, развијена емпатичност.

д) педагошка изграђеност

Наставников поглед на свет је основа његове педагошке изграђености. Ученику се шири одређени део сазнања, при чему се подстиче развој и животни пут. Кроз васпитни рад наставник ће ученика: оспособити за разумевање и усвајање норми морала; научити да усклади моралне захтеве друштва са свакодневним животом, али и са личним ставовима и понашањем; упутити на свестрани развој духовних и физичких способности; развити позитиван однос према раду; оспособити за живот и рад, што је крајњи циљ васпитно-педагошког процеса. У васпитним активностима наставник може да постави висок степен жељених резултата. За то му је потребно да овлада васпитним задацима, које би спретно и зналачки остваривао у оквирима васпитних могућности и предузимањем одговарајуће иницијативе. Наставник мора да обезбеди могућност избора, чиме се код ученика развија и усавршава мишљење. То се постиже радом на специфичним садржајима учења. Кроз те садржаје наставник креира норме понашања.

ђ) социјална изграђеност

Несумњиво да је наставник јавна личност. Он је пред очима јавности и на часу, и за време одмора, и у ходнику, и на излету, и на екскурзији… Додељена му је веома динамична улога. Он има своје место у школи, а ученицима представља узор и идеал. Ако је наставник пример својим ученицима, онда је битно да наставник има одређени статус у друштву, прихватљиво порекло, те стабилно имовно стање. Наставник има право на свој лични живот. Социјално зрела личност влада општом информисаношћу. Спремна је да саветује, али и да прихвати решење неког проблема. Како је наставник модератор једног одељења, у којем треба да развије позитивну климу, и сам треба да је склон тимском раду, те да пружа помоћ. У томе су његови извори социјалне моћи.

Табела 6: Области рада и конкретне активности наставника

 

Области рада

Активности наставника

Појединачан рад са ученицима

указује ученику поверење и поштовањe
oбогаћује ученички интелект и емотивни живот
подстиче ученика на рад и учење
упознаје личне карактеристике и афинитете сваког ученика појединачно
припрема и организује индивидуалне састанке
развија радне навике и културу рада (мотивише и подстиче на рад, техника и економичност учења, сталан плански и системски рад, економично и рационално планирање, тачност и прецизност у раду, свест о значају радних успеха, свест о личним и колективним обавезама, позитивна емоционална и социјална комуникација у процесу рада, рад као фактор развоја човека и друштва, стваралачки однос према раду, професионална орјентација)
изграђивање креативног приступа свакодневици (савладавање тешкоћа у раду, истрајност, издржљивост, упорност, социјална иницијативност, тежња ка креативном и стваралачком раду)
формира ниво културно-хигијенских навика
формира саобраћајно васпитање (правила понашања, права и дужности актера)
формира морално васпитање (људско достојанство, хуманизам, искреност, отвореност, практична примена норми,  реално процењивање, заузимање ставова, чување друштвене имовине, дефинисање појмова “расипништво“, “немарност“, злоупотреба“)
формира здравствено васпитање (развој,
формира естетско васпитање (навике културног понашања, спосбност уочавања и процењивања естетских вредности, свест о доживотним естетским вредностима, потребе за естетским стваралаштвом)
Формира интелектуално васпитање (интелектуални развој, научни погледа на свет, рационалне методе рада и учења, свест о самообразовању)
Друштвено васпитање (свест о себи и другима, место у групи, културно и друштвено понашање у заједници, сарадња, објективна процена својих и туђих поступака, усклађеност личних и колективних циљева, развијање осећаја припадања заједници)
подучава ученике за самореализацију и самокорекцију
води рачуна о развоју личности сваког ученика (знање, навике, вештине, преузимање одговорности за поступке, организационе способности, посебне склоности, понашање у различитим ситуацијама)
формира свест о суштини слободних активности (избор према склоностима, организација, квалитет рада)
ради на очувању ауторитета својих колега

Рад са одељењем

формира одељенску заједницу
упознаје се са развојним карактеристикама ученика
поставља реално оствариве циљеве пред одељење
припрема и води час одељенског старешине
организује радну атмосферу
формира климу односа у одељењу
организује заједничке активности (зближавање ученика)
организује секције
отклања сукобе системски и логичким поступцима
води рачуна о дисциплини у одељењу
упућује на литературу о животу у групи или животној заједници
развија самосталност одељења у његовом одсуству
Упућује ученике на деловање у заједници са циљем припреме за живот
Сарадња са другим одељењима планира и организује међуодељенску сарадњу

Рад у струци

 

саставља годишњи и месечне планове
спретно руководи елементима наставе
самостално одређује операционализацију циљева
самостално бира наставне облике и успешно их примењује
користи савремене облике наставе (индивидуализована, проблемска, програмирана, компјутерска)
прави распоред обавеза и послова
планира време и начин реализације
води ученички досије
организује испитну комисију и председава њом
саставља план рада одељенског старешине
организује разне облике наставних и ваннаставних активности: допунска, додатна, факултативна и изборна настава; корективни рад; спортске активности; дечје и омладинске манифестације; рад заједница ученика…
ради на стицању властитог положаја
упознаје се са свим законским регулативама, стручним текстовима, резултатима истраживања…, неопходним за професионални рад у школи
користи образовну технологију, као и савремена средства комуникације
шири своја сазнања педагошке психологије и дидактике
перманентно се бави евалуацијом рада (свакодневно, недељно, месечно, тромесечно, на полугодишту и на крају године) са пропратном повратном информацијом

Рад са родитељима

припрема и организује родитељске састанке
организује појединачне сусрете са родитељима
Подстиче и развија сарадњу, те даје адекватан садржај
развија педагошку свест и знања код родитеља
организује јавна предавања, дебате, округли сто…
упућује родитеље на педагошку литературу

Рад са колегама

координира у раду са наставницима који предају одељењу
припрема и води састанак одељенског већа
сарађује са свим значајним лицима и службеницима у школи

Административни послови

прикупљање потребне документације
вођење дневника
вођење матичне књиге
исписивање јавних исправа
писање и извештавање о раду одељења
текући административни послови

Друштвени живот

сарађује са образовним институцијама (библиотеке, музеји, радне организације, средства масовних комуникација)
функционално и организовано повезује школу са средином
учествује у важним друштвеним догађањима
има философско усмерење и тачно дефинисано опредељење

 

 

Рад одељенског старешине

  • Одељенска заједница

При формирању одељенске заједнице, а са циљем системског рада на позитивној клими у одељењу, наставник треба да прође кроз следеће фазе:

  1. постављање циљева

Наставник поставља блиске и конкретне циљеве, који могу емоционално да активирају ученике. Да би се поставили циљеви, потребно је да наставник, који је добио улогу разредног старешине, има визију о томе какво одељење жели да обликује. Квалитет рада у одељенској заједници и формирање позитивне климе односа зависи од идејног става разредног старешине. Његов морални лик, културолошки и педагошки такт, љубав и поштовање према деци, организацијске способности, стваралачки приступ раду – јесу делови структуре личности, који се утапају у постављене циљеве.

  1. самостални рад одељенске заједнице

Основни циљ сваког просперитетног педагошког система јесте да своје чланове учини самосталнима. Полазећи од тога, наставник усмерава и подстиче све самосталнији рад одељенске заједнице. Наравно, ово је могуће уколико је направљена чврста основа. Колектив се формира поступно, негује се и развија. Чврста, здрава организација је она у којој провејава целисходна дисциплина. Ученици заједнички постављају пред собом перспективне задатке. У одељењу се поделе улоге, а затим у фази осамостаљивања спроводи се самоуправљање.

  1. подршка ученицима

Наставник даље помно прати рад одељенске заједнице и даје подршку конкретним саветима. Повремено се и сам прикључује раду уколико је потребно да својим деловањем пружи пример.

  • Час разредног старешине

Час разредног старешине се састоји из два дела: теоретски део и радни део.

При формирању тема, које наставник жели да обради у свом одељењу на часу одељенског старешине или у свакодневној комуникацији, треба се држати следећег:

  • теме морају бити усклађене са узрастом
  • обрадом датих тема могу се остварити васпитно-образовни циљеви
  • обрадом датих тема ефикасно се спроводе одговарајуће одредбе Закона о основном образовању и васпитању
  • теме представљају васпитну основу
  • ученици активно учествују у обради тема и њиховој практичној реализацији
  • теме обезбеђују повезаност и сарадњу свих чиниоца васпитно-образовног процеса
  • Умешност организације родитељског састанка

Родитељске састанке организује разредни старешина према редовном плану, али и према текућим потребама. Према редовном плану родитељски састанци се односе на прелазне периоде, када се саопштавају резултати рада одељења. Том приликом никада се не говори о појединачним случајевима. Ванредне прилике ће разредног старешину навести да сазове додатне састанке. Заједничко за све родитељске састанке јесте да се морају добро испланирати. Састанак мора да има свој циљ, те према њему се дефинише дневни ред. Тачке дневног реда би требало да су јасно и прецизно формулисане. На састанку разредни старешина упознаје родитеље са дневним редом. Свака тачка дневног реда мора бити добро обрађена, информација правилно пренета, те на крају изведен закључак. Први родитељски састанак на почетку школске године има за циљ да се поделе задужења, као и да се заједно родитељи и разредни старешина договоре о раду у предстојећој школској години. На састанак се може позвати гост, чије присуство има за циљ да појасни актуелну тему.

  • Умешност вођења индивидуалних разговора са ученицима

У одељењу мора да буде присутан осећај да је разредни старешина увек спреман за сарадњу и разговор. Ипак, разредни старешина никада не би смео да неприпремљен започне разговор са учеником. Добар разговор мора да има припремну фазу, у којој се наставник добро упознаје са актуелним проблемом, те прецизно дефинише сврху разговора. Затим се упознаје са личним карактеристикама и афинитетима ученика, социјалним окружењем и тренутним активностима. Сваки разговор мора бити прилагођен појединачном случају. На крају наставник треба да нађе мирно место за разговор. У фази реализације разговора наставник пажљиво комуницира са учеником, показујући да га поштује и да жели да му помогне. У разговору се излажу конкретне чињенице, али се не осуђују поступци. Разредни старешина треба да је обазрив приликом поређења, а принуду свакако треба избегавати. Наставник не треба одмах да закључује, нити да гласно исказује свој став. Све време док тече разговор присутни су јасност, доследност и логичност. Учениково мишљење је важно саслушати, и то без прекидања, како би се створила атмосфера поверења и толеранције. Ученик треба да осети да је прихваћен и вољен, те да нема разлога за било какав страх. Стрепње, бриге и страхови се не испољавају. Било какви притисци одвешће разговор у непланирани правац. У закључној фази наставник се повлачи, још мало размишља о проблему, резимира детаље, додатно се информише или саветује са педагошко-психолошком службом. Разговор се не сме злоупотребити нити ученика са проблемом извести у јавност!

Индивидуални разговори се не организују само када је актуелан неки проблем, већ и када желимо ученика да похвалимо или да га усмеримо на неку активност. Сваки ученик је случај за себе и немогуће је пронаћи јединствен начин решавања проблема. Наставник није свемогућ и зато је потребно да сарађује са другим стручним лицима. Оно што може и треба да уради јесте да проблем не занемарује, да мисли позитивно и да се слободно обрати за помоћ.

Табела 7: Поступци решавања проблема

Које поступке треба применити и којим редом при решавању проблема

отворено се изнесе проблем

дају се неопходна упутства за рад

самостално се трага за решењима

ученик се усмерава ка позитивним решењима

даје се признање за остварене резултате

 

ЛИТЕРАТУРА

 

  1. Братанић, М. (1990), Микропедагогија. Загреб: Школска књига
  2. Гордон, Т. (2009), Како бити успешан наставник. Београд: Креативни центар
  3. Ђорђевић, Ј. (1991), Ученици о својствима наставника. Београд: Педагошки институт
  4. Костовић, С. (2005), Васпитни стил наставника. Нови Сад: Савез педагошких друштава Војводине
  5. Костовић С. (2008), Пигмалион у разреду. Нови Сад: Филозофски факултет
  6. Милашиновић, Р, Милашиновић, С, Путник, Н. (2012), Теорије конфликата. Београд: ФБ
  7. Рот, Н. (1989), Психологија група. Београд: Педагошки институт
  8. Хавелка, Н. (2009), Ученик и наставник у образовном процесу. Београд: Педагошки институт

 

Advertisements
Kuća znanja

Centar za kreativnu edukaciju

Библиотека

ООШ "Владислав Рибникар"

Obrazovanje na prvom mestu

Biti učenik je privilegija

%d bloggers like this: