Meдијација у школи

УНИВРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

Асоцијација центара за интердисциплинарне и мултидисциплинарне студије и истраживања – AЦИMСИ

Менаџмент у образовању

 

 

 

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Теорије менаџмента у образовању

 

 

 

MЕДИЈАЦИЈА У ШКОЛИ

 

 

 

 

Наставник:                                                                    Студент:

Проф. др М. Ољача                                                     Рамона Ручнов

бр. инд. MO 04/2012

 

јуни, 2014

САДРЖАЈ:

  1.  Уводна разматрања: појам, циљ и значај медијације ……………………………… 1
  2. Принципи медијације …………………………………………………………………. 2
  3. Процес медијације …………………………………………………………………….. 4
  • Основне поставке

б)  Протокол

в)  Критичне ситуације

г)  Резултати медијације

  1. Медијатор ……………………………………………………………………………… 8
  2. Обука у школама ……………………………………………………………………… 10
  3. Вршњачка медијација ………………………………………………………………… 11
  • Значај вршњачке медијације

б)  Процес вршњачке медијације

в)  Модели имплементације вршњачке медијације

ЛИТЕРАТУРА …………………………………………………………………………………………………………… 13

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Уводна разматрања: појам, циљ и значај медијације

Медијација је начин решавања конфликта и превазилажења неспоразума, у којем се неутрална страна (или: неутралне стране) појављује у улози медијатора. То је мирољубив приступ решавању проблема, при чему сукобљене стране директно комуницирају. Трећа страна, као посредник између сукобљених страна, олакшава супротстављеним странама да пронађу решење у сопственом интересу и на обострано задовољство. То чини тако што странама у сукобу помаже да унапреде комуникацију и пронађу најбоље могуће решење. Сам медијатор (једна особа или тим) не решава проблем нити нуди решење, већ помаже странама да квалитативно унапреде међусобну комуникацију, чиме се постиже боље разумевање. Његово присуство у преговорима треба да обезбеди регуларну и мирну процедуру, а исход треба да је последица добре комуникације.

Никако не треба схватити медијацију као један вид психотерапије. Психотерапија се бави коренитим узроцима и лечи клијенте, што изискује потребно време, док је медијација временски ограничена и фокусирана је на помагање у доношењу решења. Садржај решења подразумева и конкретне последице.

Медијацију треба схватити као алтернативни облик решавања сукоба. Суштина овог поступка је у неформалности, флексибилности и необавезности. Управо у таквој атмосфери  процес медијације обезбеђује да стране у сукобу: отворено излажу своје виђење проблема, чују једна другу, схвате ставове друге стране, те разреше нејасноће због којих су у сукобу. Иако постоје разлике у ставовима, битно је да стране у сукобу имају жељу да прихвате расправу о интересима и циљевима, те постигну позитивно решење. Намера свих учесника медијације јесте да стабилни резултати преговарања имају дуготрајан карактер. Неформално окружење за дијалог, као и стручна помоћ медијатора, условљавају успешну сарадњу сукобљених страна.

Циљ медијације јесте да се конфликту приђе на конструктиван начин, а то подразумева да се нађе такво решење, у којем су обе стране нашле своје интересе. На медијацију се гледа као на неку врсту интервенције, чија је основна мисија да “пружи помоћ у разрешењу сукоба посредством иницирања проналажења обострано прихватљивог решења“. (Н. Половина, 62стр.) Успешан завршетак медијације подразумева да је решење сукоба прихватљиво и задовољавајуће за обе стране, при чему су препознате потребе и интереси који леже у основи конфликта. Конкретна реализација суштине медијације налази се у наставку комуникације сукобљених страна, које то више нису. Људи треба да наставе да раде заједно, размењујући своја искуства. Испуњење циљева медијације се може уочити ако су у комуникацији присутни толеранција и поштовање. Коначно, ако дође до поновног неспоразума, обе стране су способне да саме разреше сукоб.

У чему је значај медијације? Како је медијација алтернативни облик решавања конфликта,  примењује се уколико правни систем затаји или када желимо да избегнемо судски поступак. Постала је веома важна техника готово у свим областима: породична питања, пословање, комерцијални сектор, школство, кривични и управни односи. Такође, медијација се примењује на свим нивоима: међународни спорови, сукоби унутар радне организације, школе и породице.

Неслагање мишљења је саставни део свакодневног живота. Размимоилажење у ставовима доводи до конфликта, кроз које долазе до изражаја међусобне разлике. Разлике су нормалне, чак и пожељне, све док доносе квалитативан напредак у развоју односа. Упознајући међусобне разлике, трагамо за начинима да се разлике превазиђу. Када дође до сукоба, то је још једна шанса да се унапреди однос и пронађу боља решења. Ако се конфликт избегава, долази до његовог понављања, али и до отварања нових проблема, даљег отежавања комуникације, губитка поверења у другу страну, незадовољства међусобним односом, те прекида контакта. У таквој атмосфери актерима је тешко да се извуку из својих позиција и искораче из проблема. Сукобљене стране виде само своје интересе и не постоји добра воља за попуштањем. Емоције преовлађују у даљем развоју односа, те нема могућности за објективним виђењем стања, а камо ли до изналажења решења. Тада долази до потребе присуства треће особе у решавању сукоба. Медијатор помаже да све емоције изађу на видело, у смислу њиховог функционалнијег поимања. Сукобљене стране боље сагледавају себе, у стању су да чују и разумеју потребе друге стране, у могућности су да дођу до разумних решења. Интервенција медијатора има утицаја на понашање актера, квалитет комуникације и ток односа, тако што “мења моћ и социјалну динамику односа у сукобу, утичући на њихова уверења или понашање, пружајући им нове информације и користећи ефикасније преговарачке процесе“. (Н. Половина, 63. стр.)

Уколико у процесу медијације не дође до проналаска решења, њена структура и садржај протеклог разговора могу да утичу на јењавање наставка сукоба. Конфликт који се не понавља, јер не улажемо даље активности у проблем, временом губи на значају, сукобљене стране не виде више смисао у супротстављању и конфликт спонтано нестаје.

Овде је важно напоменути да конфликт може имати више стадијума по интензитету. Најчешће се помоћ за медијацију тражи када конфликт добије непријатне размере, те су сукобљене стране у стању исцрпљености и осећају нерешивости сукоба. Медијатор може да понуди своју помоћ и када је сукоб још у настајању, али и да препозна латентни сукоб, који се још увек карактерише категоријом незадовољства.

Принципи медијације

Сама природа медијације пружа олакшицу сукобљених страна у комуникацији. Актери са задовољством долазе на разговор, јер имају поверења у сам процес, т.ј. верују у позитиван исход разговора. Актери стичу временом поверење једни у друге. Наравно, за такво постигнуће квалитета разговора “крив“ је медијатор, којег су сами актери изабрали или се сам понудио као поверљива и савесна особа. Трећа страна која посредује у сукобу је непристрасна, што повећава сигурност у комуникацији. Сви актери у процесу медијације су се добровољно окупили да реше проблем. У таквим околностима је омогућено странама у сукобу да реше проблем још у раној фази спора, чиме се свесно избегавају неконтролисане последице. Стране у спору имају контролу над својим посупцима, као и над целом ситуацијом. Изражавајући своје ставове, стране у сукобу функционално усмеравају своје емоције, при чему разговор постаје незваничан, а целокупна ситуација је мање стресна него да су у судском процесу. Са друге стране, судски процес изискује знатне материјалне трошкове, док је медијација јефтинија. Осим тога, медијација долази до решења брже него судски поступак.

Из свега овога могу се извући основни принципи медијације (Н. Рата, 9. стр.):

  • Добровољност

Нико не може да натера учеснике сукоба да учествују у медијацији. То је искључиво њихова лична одлука.

  • Равноправност

Сви учесници у процесу медијације имају једнака права: између себе, у односу на медијатора.

  • Поверљивост

Све што се изговори у процесу медијације не сме се даље преносити. Информације се не смеју прослеђивати правосудним органима, као ни појединцима, осим ако то сукобљене стране нису дозволиле.

  • Конструктивност

Сукобљене стране прилазе проблему на креативан начин, те долазе до конструктивног решења.

Од наведених принципа издвојићемо принцип поверљивости, јер се захваљујући њему даље формирају квалитет односа у медијацији и конструктивно решење.

Медијатор својим говором и начином приступа проблему неутралише оштрије поруке, те коментаре формулише мирнодопским тоном. На тај начин се избегавају неконтролисане реакције учесника. Све време присутне су речи извињења. Инсистира се на слагању, љубазним коментарима и опраштајућем тону. Уколико би медијација била јавна, увек би се нашао неко, ко би се умешао у разговор као доброчинитељ и из нехата покварио преговоре. Исто тако при транспарентности медијације нашли би се и они, који би са правом држали нечију страну, чиме би циљ медијације био нарушен. Такође, треба рачунати и на недоброчинитеље, који би са предумишљајем додатно распиривали говор мржње, када би процес медијације био до даљњег прекинут. Принцип поверљивости обезбеђује да изговорене речи заувек остану у тајности. Циљ је да се из разговора изађе са адекватним решењем за обе стране, а које речи су изговорене, по окончању сукоба мало су важне. Ако би изречене непријатне речи изашле у јавност, и након доласка до решења и постигнутог примирја, речи остају запамћене и представљале би сенку на даљу сарадњу. Треба узети у обзир да сви актери у медијацији нису истог темперамента и стила понашања. Није потребно да у јавност изађе категорија доминантности једне од страна у разговору. Суштина је да се нађе решење, којим би обе стране биле задовољне, а све остало је мање битно. Моменат поверења је важан када је лакше исказати битну поруку пријатељски настројеној особи, а не читавој јавности. И на крају, све информације, које су у датом тренутку биле добро дошле, у каснијим околностима би се могле искористити у супротне сврхе.

Сваки медијатор има своје методе у свом раду. При упознавању сукобљених страна донеће коначну одлуку које ће методе да користи. Сваки његов поступак усмерен је на мирном и добровољном прихватању решења. Уколико супротставњене стране не могу да дефинишу решење, медијатор је у прилици да предложи решење, али не и да га наметне, при чему супротстављене стране могу и не морају да прихвате понуђено решење.

Ипак, све методе морају имати исту природу, т.ј. заједничке елементе:

  • Методе воде ка разјашњењу интереса и циљева обеју страна.
  • Медијатори користе методе, којима ће доћи до преображаја субјективних доживљаја у објективне вредности.
  • Користе се адекватне методе, којима ће се презентовати палете могућих решења.
  • Након окончања расправе садржај се преводи у нацрт споразума.
  • Адекватним методама се окончава медијација формалзацијом споразума.

Процес медијације

Да би се медијација реализовала, мора да постоји потреба за њом. Довољно је да једна особа у сукобу искаже потребу за медијацијом, па да дође до усаглашавања процеса. Први начин покретања медијације јесте да једна страна у сукобу контактира другу страну, добије пристанак за учешће у медијацији, а затим обе ступе у контакт са Одбором за медијацију, који ће у том случају именовати одговарајућег медијатора. Други начин покретања медијације јесте да се једна страна директно обрати Одбору за медијацију, а Одбор да контактира другу страну у сукобу, како би се добио пристанак на сарадњу. Одбор за медијацију мора да делује тако, да стране у спору имају утисак да су добро дошле и да ће се чланови Одбора озбиљно позабавити проблемом. Прво пто Одбор треба да уради јесте да провери да ли су стране у сукобу покушале неки други вид решавања проблема. Битан моменат, који треба да буде познат организаторима медијације, јесте мотив за медијацију обе стране, те да ли се њихови мотиви подударају. У интересу свих страна јесте да се расправа поједностави, како би се сам процес убрзао и како би што лакше дошли до решења проблема. Треба знати да свака од сукобљених страна, као и сам медијатор, могу да напусте процес у сваком тренутку из било којих разлога. Уколико су сукобљене стране већ у неком судском поступку, оне могу поднети захтев за медијацију у следећим случајевима: пре започињања судског процеса, у току првостепеног судског поступка, у току поступка по жалби, у извршном поступку. Уколико стране у сукобу не постигну договор, медијација се прекида, а већ постојећи спор пред судом бива настављен.

Из горе наведеног следи да се медијација може организовати између: појединаца, кохерентних група са заједничким циљем и више страна. Имена учесника расправе, као и представника група се јавно објављују.                                                                                       У случају  када се медијација одвија између више страна, тада се сукоб преобликује као више независних и одвојених расправа, у којима се посредује између две стране. Кохерентне групе са заједничким циљем делују на следећи начин:

  • Група одабира представника , који се у поступку саветује са групом.
  • Представник групе једини наступа.
  • Представник групе се у току процеса медијације може променити својом личном одлуком или на захтев групе.
  • Цела група може да се повуче из медијације.
  • Појединац из групе, као и део групе, се може повући из медијације, и тада се прекида процес, с тим да се може поново покренути.

Након пристанка за учешће у медијацији и избора медијатора, приступа се медијацији. Медијација је процес, који има логички протокол, и којег се треба придржавати (Н. Рата, 18. стр.):

  1. Уводна реч медијатора

Медијатор започиње разговор пријатељским тоном. Даје кратак опис своје улоге медијатора, те наглашава личну неутралност. Затим, медијатор поставља циљ састанка и формулише Дневни ред. Овом приликом се одређује временски оквир медијације. Присутне стране у сукобу и медијатор треба да се договоре око Плана рада.

  1. Постављање основних правила

Медијатор припрема правила рада пре састанка. Правила рада се састављају на основу већ постојећих, установљених на нивоу школе. Медијатор је у обавези да пита обе стране за додатна основна правила. Након допуне основних правила, медијатор тражи сагласност свих заинтересованох страна, као и обећање да ће та правила бити обострано поштована. Уколико не дође до усаглашавања око основних правила комуникације, медијатор може привремено да прекине састанак.

  1. Обе стране дају изјаву о текућем проблему

У овом стадијуму преговарања обе стране имају прилику да без притисака и ометања искажу своје ставове о проблему. Уобичајено је да прва почне излагање она страна, која је затражила медијацију. Обе стране дефинишу проблем из личне перспективе. Медијатор на овај начин прикупља информације о емотивном стању присутних страна. Свака исказана емоција припада ономе који је носи у себи. Обавезно користити заменицу “ја“ у исказивању својих осећања: “Ја сам осетио…“, “Ја сам доживео…“, “Ја сам имао утисак да…“…

  1. Медијатор прикупља информације

Медијатор прикупља информације тако што директно поставља питања. Труди се да разуме суштину проблема и ставове свих присутних. Веома је важно да уочи и чињенице и емоције, да их разликује, али и уклопи у свеукупну слику проблема. Овде је јако битно да се не траже објашњења,нити доносе судови, већ да се конкретно одговори: ко, шта, где, када, како… Од страна се тражи да се ситуација опише најобјективније и најискреније. Док слуша, медијатор сумира, парафразира у циљу разјашњавања.

Могућа питања, која медијатор треба да постави учесницима процеса: “Шта се заиста догодило?“, “Шта Ви мислите?“, “Због чега тако мислите?“, “Имате ли конкретан пример?“, “Дакле, оно што сте рекли је…“’…

  1. Идентификација проблема и дефинисање споразума

На основу прикупљених информација медијатор сам тражи заједничке циљеве супротстављених страна. Анализује циљеве на конкретне теме, за које медијатор сматра да је највећа вероватноћа да ће се присутне стране договорити. Разговор креће од мање конфликтних тема. Обе стране отворено говоре о својим потребама. Ако им није потпуно јасан исказ друге стране, инсистирати на појашњењу потреба супротне стране.

Могући искази медијатора у овој фази разговора су: “Предлажем да се позабавимо следећим темама…?“, “Хајде да почнемо од питања бр. 3. Шта мислите о томе?“…

  1. Преговарање

У овој фази разговора прибављају се мишљења супротстављених страна. Медијатор сада може да организује индивидуалне разговоре само са једном страном. Уобичајени след преговарања јесте следећи:

  • “Хипотетички сценарио“. – Медијатор треба да формира сценарио заједно са присутним странама. Дужан је да све стране пита за предлог сценариа. Овде се води дискусија, са циљем стварања идеалног сценариа, а који би сви подржали.
  • “Партијски састанак“. – Сада се дефинише питање од највећег интереса. Могуће је да је реч о најтежој теми. Овде посебну улогу играју појединачни састанци, који медијатору могу доста да помогну у доношењу решења.
  • Предлог медијатора. – Медијатор предлаже могући сценарио, који остале стране могу и не морају да прихвате. Понуђени сценарио се може модификовати, како би дошло до споразума.
  1. Преговарачке тактике

Добар медијатор мора да држи под контролом целокупну атмосферу преговарања. Супротстављене стране такође познају технике преговарања, али медијатор мора да чује и оно што није изговорено. У том смислу, мора да познаје технике комуникације, којима би предупредио евентуални прекид преговора.

  • “Ти говориш први.“ – Медијатор је тај, који даје реч.
  • “Спреман да одустане.“ – Медијатор управља оваквим правилима, следећи основна правила.
  • Позивање на вишу инстанцу“. – Уколико се појаве проблеми, који се не могу решити медијацијом, те се преговарање води пред вишим ауторитетом.
  • “Поделите разлике…“. – Обе стране се доводе на сто. Циљ је да ни једна страна нема осећај да губи, већ да добија.
  1. Постизање договора

Постизање договора се започиње када медијатор уочи прве повољне сигнале са обе стране. У том тренутку треба да предложи метод “брејнсторминга“. Све стране сада дају што више прихватљивих предлога, те се формира атмосфера разумевања. Медијатор све време даје афирмативне исказе: “Дакле, сложили смо се да је то најбоље решење. Јесам ли у праву?“ Следи примена решења. Уколико медијатор оцени да је прикладан тренутак, може обратити пажњу на будући заједнички рад и евентуалне несугласице.

Наведене етапе медијације нису временски уједначене. То зависи од самих актера, динамике развоја односа, као и од компетенције самог медијатора. Сваку од етапа могу пратити и одређене потешкоће, које успоравају процес медијације. Кристофер Мур се бавио критичним ситуацијама у медијацији, које се могу превазићи одређеним техникама. Веома је битно да се критична ситуација једне фазе превазиђе и са њом да се не пређе у следећу фазу, јер би настале велике тешкоће. Овде ћемо навести само неке од њих (према Н. Половина, 63. стр.):

  • Почетни контакти са странам у сукобу: стварање почетних контаката, изградња кредибилитета, залагање за присност, едукација страна о процесу, развијање привржености поступку.
  • Избор стратегије за вођење медијације: процена различитих приступа, одабирање једног приступа, координисање одабраног приступа.
  • Прикупљање и анализа биографских података: одабир релевантних података, верификовање тачности података, неутралисање нетачних и недоступних података.
  • Стварање детаљног плана медијације: идентификовање стратегије, идентификовање специфичних корака.
  • Изграђивање поверења и сарадње: психолошка припрема сукобљених страна, суочавање са емоцијама, провера перцепција и минимализовање стереотипа, изградња легитимитета страна и предмета спора, изградња поверења, разрешење комуникације.
  • Почетак сесије медијације:отварање преговора, заснивање позитивног тона, заснивање основних правила преговарања, помагање у снижавању тензија, издвајање области расправе и предмета дискусија, дефинисање обавеза.
  • Дефинисање предмета спора и постављање рокова: идентификовање широких области расправе, постизање сагласности о предмету спора, одређивање редоследа.
  • Разоткривање скривених интереса страна у сукобу: идентификовање интереса, едукација страна о интересима друге стране у спору.
  • Изградња опција за споразум: стварање више опција, ископавање из позиције.
  • Процена опција за споразум: поновни преглед интереса, повезивање интереса и понуђених опција, процена добитака и губитака.
  • Завршно преговарање: постизање сагласности (консензус, процедура).
  • Постизање формалног споразума: идентификовање корака реализације, евалуација и праћење тока процедуре, стварање механизама који ће споразум ојачати.

Када је реч о резултатима медијације, треба нагласити да сваки договор представља успех. Најбоље је када се пронађе заједничко решење за целокупни спорни однос. Ипак, у решавању сукоба је позитивно и када се реши део спорног односа. Такође, процес медијације може трајати до утврђивања неспорних чињеница у датом спору, а затим да се прекине. Било какав стадијум медијације да се постигне, представља напредак у комуникацији супротстављених страна. Споразум између сукобљених страна представља савршено пронађен однос разумног, а законитог успеха медијацијом. У питању је посредовани договор, по предлогу који је развио медијатор. При томе се споразум може остварити: извињењем, објашњењем, променом личног понашања, променом у пословној политици, заменом добара или услуга, плаћањем, рефундирањем.

Квалитет и време трајања медијације зависи од много чинилаца, а неки од њих су (према Н. Половина, 64. стр.): степен конфликта пре почетка медијације, способност страна у сукобу да продуктивно размишљају, међусобни утицај сукобљених страна, тип процедуре који се користи у преговорима, сложеност предмета сукоба, дефинисање задатка медијатора…

Поступак медијације може бити окончан:

  • поравнањем, када је дошло до проналаска решења;

б)  обуставом, према вољи учесника, услед незадовољства процесом медијације;

в)  одустанком, према вољи медијатора, који сматра да је медијација изгубила смисао.

Медијатор

Медијатора бирају стране, које су у сукобу. То може бити једна особа, али и више. Посредовању се приступа када обе стране заједно са медијатором пристану на сарадњу. Медијатор може сам да се понуди за сарадњу, али обе стране морају да дају сагласност. У крајњем случају, ако сукобљене стране имају само потребу за медијацијом, а немају предлога за медијатора, тада Одбор за медијацију бира медијатора. Такође, одбор за медијацију може да предложи медијатора ако се не слаже са избором медијатора од стране сукобљених страна. Суштина присуства треће особе јесте са једне стране да “долази споља, непа претходних веза ни са једном од страна, нити ће примити надокнаду…, нити придаје предност и једној од њих“ (Н. Половина, 62. стр.), а са друге стране у датом моменту медијатор може да интервенише, даје предлоге и потребне информације.

Основна поставка сваког медијатора јесте неутралност, што ће рећи да медијатор као треће лице у спору не сме да има личног интереса у сукобу којим се бави. Он је непристрасан и у обавези је да поштује интересе обе стране. Дужан је да у потпуности поштује поверљивост поступка. Његове компетенције су усмерене на контролу целокупног процеса медијације. Медијатор води и олакшава разговор, како би стране добиле могућност да реалним сагледавањем актуелног питања дођу до решења. Медијатор једино не сме да утиче на решења проблема.

Основне активности сваког медијатора, а које су од битног значаја за ток медијације, су:

  • Подстиче и подржава стране у сукобу.
  • Контролише процес и ток медијације.
  • Омогућава странама у сукобу да чују једна другу.
  • Покушава да пронађе решења сукоба.

Ипак, како је сам процес медијације деликатан, иако га карактерише ограничено време, Н. Половина наводи читав низ активности, којима се медијатор бави пре, за време и после медијације: задобија приступ сукобљеним странама, припрема услове за разрешење конфликта, сакупља податке и анализује сукоб, израђује план медијације, покушава мирење, помаже странама да започну конструктивне преговоре, идентификује предмете спора од важности, идентификује интересе страна, помаже у процени могућности, помаже у стварању планова за примену и спровођење споразума.

Осим што води контролу над процесом медијације, како би се постигло обострано прихватљиво решење, медијатор се бави и самим актерима. Његов задатак је да прво едукује сукобљене стране за процес, у којем су се нашле. Упознаје их са суштином медијације, као и са током разговора. Како не држи ни једну од страна, медијатор обе стране у процесу интерперсонално ојачава, омогућавајући им да чују и прихвате међусобне разлике. Улога медијатора је да омогући дијалог између саговорника, помажући им да држе пажњу на суштину проблема и сами дођу до могућих решења. С тога можемо рећи да је “помоћ медијатора процедуралне природе, његове интервенције се односе на начине доношења одлука, а не на сам садржај одлука“. (Н. Половина, 63. стр.)

С обзиром на већ наведене поступке у процесу медијације, медијатор се обавезује да:

  • Објасни процес и правила медијације

Медијатор на самом почетку медијације помаже да се уобличи процедура и успоставе основна правила, којима би се увео ред у комуникацију, а сам однос између сукобљених страна квалитативно поправио. На тај начин задобија

  • Помогне странама да дефинишу проблем, сами пронађу решења, донесу и спроведу одлуке. Овде медијатор покушава да наведе сукобљене стране да постигну поравнање кроз преговарање.
  • Успостави бољу комуникацију страна у сукобу.

Квалитет комуникације обезбеђује кооперативнији приступ у решавању проблема, лакшу идентификацију интереса, али и редукује проблеме.

  • Активно слуша и помаже странама да се боље чују и разумеју.

Медијатор охрабрује и ствара атмосферу прихватања и уважавања. Медијатори саслушају обе стране, а затим покушају да помогну свакој од страна да се постави у кожу оне друге.

  • Организује појединачне разговоре.

У овом случају медијатор преноси поруке између страна, истражује могућа решења и указује на последице уколико не дође до њиховог проналаска.

  • Помаже странама у сукобу да отворе разне могућности и преиспитају њихову изводљивост. Медијатор настоји да разреши разлике на обострано прихватљив начин.
  • Помаже странама у сукобу када се појаве проблеми у вези са реализацијом договора.

Обука у школама

Модел посредовања је условљен величином промене коју желимо да постигнемо. Ако говоримо о индивидуалним променама, онда је реч о школској медијацији и личном преговарању. Ако желимо шире промене, тада се мисли на медијацију у заједници.

Примена модела преговарања у ненасилном решевању сукоба  датира још од 2002. године, када је ГИЗ радио на програмима истраживања, израде, тестирања и прилагођавања методологије управљања сукобима. Крајњи циљ је био да се изврши примена и институционална имплементација. Програм је био усмерен на: појединце, групе, организације и институције. Обухватио је 105 школа, домова ученика, спортских клубова…, што је обухватило 1632 учесника.

Основна идеја Програма јесте да се у обуку уврсте како запослени у школама свих нивоа, тако и представници интересних група: родитељи ученика, школско обезбеђење, осигурање школе, социјална заштита, представници локалних заједница. Основна порука је да једино свеобухватним решавањем проблема може бити ефикасно, одрживо и са дугорочним ефектима. Обуком би се подигле васпитне компетенције актера у васпитном процесу, али и уградио принцип толеранције у локалним структурама. Унапређењем знања и вештина у вези са ненасилним решавањем сукоба би се постигло следеће: спречавање сукоба, трансформација и управљање сукобима, унапређење комуникације, побољшање квалитета међусобних односа и атмосфере у школској средини. Ширењем обуке дошло би до умрежавања свих актера Програма (аутори, реализатори, ученици, родитељи, запослени у школама…), са циљем ширења идеје ненасилне комуникације у школи и другим животним срединама. Програм школске медијације је акредитован од стране Завода за унапређивање образовања и васпитања.

Још у првом таласу обуке из вршњачке комуникације постигнут је велики успех. Као резултат популарности ових обука јавља се оснивање медијаторских тимова у већини установа где је обука извршена. Дошло се до закључка да је пројекат успео у оним срединама, у којима је Програм био повезан са ресурсима, потребама и плановима установа. Такође, подршка директора је била од важног значаја за имплементацију програма. Запослени у образовним установама су показали завидан ентузијазам и посвећеност овом проблему, али је битан фактор сигурно био и подршка установама од стране пројекта.

Вршњачка медијација

Када ученици узму улогу медијатора, тада говоримо о вршњачкој медијацији. Обука ученика у усвајању једног вида ненасилног решавања сукоба показала се веома корисном. Ученици пролазе едукативне семинаре и обучавају се за примену техника медијације. Примена обуке се састоји у успешном посредовању у сукобима у школској средини: ученик – ученик, ученик – наставник, ученик – родитељ. Млади медијатори су показали да умеју да разумеју конфликт, као и да приближе различите ставове страна у сукобу. Ученицима се приближава позитивни начин решавања сукоба, при чему се у школским срединама број сукоба смањује. Посебно је важно нагласити да се у таквим срединама тензија између наставника и ученика смањује.

Значај вршњачке медијације је вишеструк, јер сви актери у васпитно – образовном процесу добијају. Проучавајући значај медијације у средњим школама, С. Татић је дошла до следећих закључака:

  • Значај вршњачке медијације за школу је следећи: долази до спајања традиционалних техника решавања сукоба са техникама медијације, чиме се повећава квалитет односа у школи, те смањује број сукоба; мења се атмосфера у школи; упознавајући се са природом конфликта, сви учесници школског живота преузимају одговорност за дешавања у школи.
  • Значај вршњачке медијације за наставнике је следећи: наставници се упознају са новим техникама комуникације, при чему се побољшава однос кроз поштовање и уважавање; смањује се тензија између наставника и ученика; мање времена се посвећује одржавању дисциплине, а више битним животним вредностима; јављају се нови услови за рад, који доприносе побољшању васпитних и образовних резултата.
  • Значај вршњачке медијације за ученике је следећи: ученици постају активни у решавању конфликта, при чему усвајају конструктивне моделе понашања; преузимају одговорност за своје поступке и све мање траже уплитање родитеља и наставника у њихове конфликте; развијају партиципативне обрасце понашања.

Процес вршњачке медијације је специфичан пре свега због узраста сукобљених страна како у психолошком смислу, тако и у односу на правну основу. Зато је веома важно да се на деликатан начин приступи решавању сукоба међу децом и омладином. Процес се одвија у следећим фазама (С.Т. Јаневски, 164. стр.):

  1. Отварање сесије, упознавање са процесом, добијање пристанка страна у сукобу за учешће у медијацији.
  2. Сакупљање информација о конфликту и странама у сукобу.
  3. Фокусирање на заједничке интересе обе стране.
  4. Продуковање различитих могућности за решавање проблема.
  5. Процењивање сваке од могућности и избор прихватљивих сесија.
  6. Формулисање и записивање решења подједнако прихватљивог обема странама и потписивање споразума.

Медијација се у образовним институцијама може имплементирати на више начина. Најзаступљенији и најефикаснији модел када су у питању школска деца, јесте Школски модел, по којем су сви запослени у школама заједно са ученицима дужни да прођу обуку, те да свакодневно примењују стечена знања и вештине у међусобној комуникацији. Идеја да све “што се угради у образовни систем има основе за успешно решавање конфликта“ (С.Т. Јаневски, 162. стр), створила је Модел изборног предмета. Предност овог модела јесте што се за упис на изборни предмет јављају мотивисана деца, те је успех загарантован. Модел клуба се реализује ван школе, а заснива се на окупљању различите деце, која се обучавају вештинама медијације. Модел обуке кадрова се одвија у школи ван редовне наставе, али у посебно одвојеним просторијама. Супротно овом моделу понуђен је Модел везан за школске курикулуме, где се ученици обучавају за време наставе, а медијација се изводи на захтев вршњака у учионици. Менторски модел је најсложенији модел обуке, а захтева степенасту обуку и одређено време за њену реализацију.

 

 

 

 

ЛИТЕРАТУРА

  1. Џамоња, Т. (2006): Медијација, коцепти и контексти, Београд, Центар за примењену психологију
  2. Каре, К. (2006): Изаћи из конфликата са другима, Београд, Кум
  1.  Половина, Н. (2009): Медијација, Психологија рада бр. 174, Земун, Југозаштита
  2. Ковач, Т., Росандић, Ф., Попадић, Д (2008): Учионица добре воље, Београд, Група Мост
  3. Рата, Н., Василахе, А. (2002): Шта је медијација, Београд, Фондација партнера за локални развој, Министарство за капиталне инвестиције РС
  4. Ђорђевић, Ж., Врачар, М. (2006): Вршњачка медијација у школи – програм ненасилног решавања конфликата, Нови Сад, Педагошка стварност бр. 5-6
  5. Јовановић, В. (2005): Медијација као начин алтернативног решавања спорова, Београд, Социјална мисао бр. 4-5

 

 

 

 

Advertisements
Kuća znanja

Centar za kreativnu edukaciju

Библиотека

ООШ "Владислав Рибникар"

Obrazovanje na prvom mestu

Biti učenik je privilegija

%d bloggers like this: